СТЕФАН МИЛЕНКОВИЋ – БЕСЕДА

besednik-Stefan-MilenkovicДаме и господо, поштована публико!

Част ми је имати прилику да овом уводном речју отворим 46. Фестивал Мокрањчевих Дана.

Дуго сам размишљао о томе која би била тема моје беседе. Пре свега, реч “беседа” ми је звучала баш озбиљно, па сам некако одмах закључио да морам да будем озбиљан, да се озбиљно обучем, дефинитивно очешљам, изгланцам ципеле и да се, наравно, не сме десити да будем изгужван. Надам се да сам сада довољно репрезентативан… а морам да признам да сам више нервозан због беседе него због сутрашњег концерта, иако и сутра планирам да мало брбљам, али више онако, из главе, песнички…

Па ето, помислио сам да можда искористим ову прилику да заједно размислимо о будућности класичне музике у овом модерном друштву, које очигледно нема намеру да гледа уназад, већ незаустављиво – и рекао бих, по мало, безглаво – јуриша унапред. А и када гледа уназад, то је често из погрешних разлога. Сматрам да не морам ово много да објашњавам па је довољно навести пример саме историје и релативних историјских “чињеница” око којих се читаве нације и дан данас, у најбољем случају, не слажу, а у најгорем ратују.

Али оставимо то за сада и окренимо се музици због које смо данас сви овде. Недавно сам био на концерту где се програм састојао од непознатих дела, мешавине барокног стила и савремене музике. Мени се генерално концепт допао, али пошто није постојао штампани програм, било је немогуће знати када аплаудирати. Уметници су изашли на сцену мртви озбиљни (иако је у публици било једва тридесетак људи), и без и једне речи почели да свирају.

Након једног сегмента неке модерне композиције, мени се учинило да је то можда крај и да би можда сада требало да наступи пљесак. Али знајући за јадац, од страха да ћу испасти неинформисан, сузбио сам у себи нагон да наградим извођаче аплаузом и уз велики напор натерао себе да седнем на сопствене руке и спречим их да полете једна према другој у најфантастичнијем облику бламаже на концерту: пљеску између ставова.

На жалост, неколико чланова публике није имало моју надљудску самоконтролу, и уз озарен израз лица, кренуло је да тапше. Наравно, веома брзо су схватили да се дешава нешто крајње чудно јер нису наишли на много истомишљеника, и њихов ентузијазам је замро након пар пљесака. Већини нас их је било искрено жао, а мене по мало и стид јер сам се, у суштини, слагао са њима, али сам их све једно пустио да се излете у свом заносу.

Ником ништа, концерт се наставља. Али особе које су хтеле да покажу своје позитивно мишљење нису више слушале концерт на исти начин, и деловало ми је да су се осетиле изоловано. Не само то, већ су сада те исте особе биле последње које су пљескале, поучене искуством, где је страх угушио сваку спонтаност.

У овоме примеру се не ради о томе да ли је добро или не аплаудирати између ставова. Оно што мени смета је то што је целе вечери преовладавала једна атмосфера страха и недоумице: извођачи који су били мало нервозни, програм који је био већином потпуно непознат, јадници који су својом позитивном енергијом искочили из једног веома ригидног шаблона, уместо да буду управо ти који ће подићи енергију читаве вечери. Лично, радије бих ишао да гледам неки филм у биоскопу него да присуствујем оваквој вечери, а живим од класичне музике већ скоро тридесет година.

Онда се питамо зашто млађи људи не долазе на концерте? Па, искрено, зашто би и долазили на концерте? У данашњем свету интернета, најневероватнијих дигиталних специјалних ефеката, и уопште, милијарду стимула који су често – истина – дизајнирани да надраже наш најпримитивнији део мозга, класична музика данас једноставно не може да парира. Зато често организатори имају проблем да продају улазнице за неки концерт па користе релативно мање сале у поређењу са осталим жанровима. Истовремено се због тога хонорари за уметнике спуштају јер се, у суштини, не исплате. И одједном, од те намере за ексклузивом и очувањем постижемо нешто сасвим супротно: класична музика и уметници су они који су често најмање плаћени, и свирају за најмање људи, бивајући на дну лествице шоу-бизниса. Е, то већ не могу никако да прихватим. Вежбање које сам уложио у мом животу се не броји сатима, данима, или чак месецима… већ када бих сабрао све време које сам уложио у виолину, то би биле године непрекидног вежбања. Године!

Онда сам дошао до закључка да је на нама уметницима да приближимо музику свима. Самој музици не фали апсолутно ништа – она је потпуно генијална и нема потребе да се мења, поправља, или комбинује са другим стиловима да би била атрактивна. Али начин на који се та иста музика представља мора да буде отворенији, приступачнији, јер ћемо због жеље да сачувамо класику – и увијајући је у ригидну, преозбиљну форму – постићи сасвим супротан ефекат и допринети њеном изумирању. Ја не желим да будем део тога, и одбијам да осећам страх од неизвесног или непознатог док тражим најбоље начине да заинтересујем цео свет за оно што радим. Одбијам да будем сноб класике и свирам само за “одабране”.

Да ли можемо чисте савести рећи да неко из неког племена које нема скоро никаквог контакта са цивилизацијом не може НИКАДА да ужива у некој класичној композицији зато што о њој не зна апсолутно ништа? Сигурно, та особа можда неће слушати неко Бетовеново дело из касног периода и размишљати о томе да је композитор тада већ био глув, и да се у одређеним деловима те музике његова лична трагична спознаја јасно чује. Али нема збора да ће та особа исто тако препознавати енергетски, космички, универзални набој те музике и схватити је на свој начин. Не видим ни један разлог зашто би такво инстиктивно прихватање уметности било инфериорно нашем.

На мојим концертима, ја гледам себе као да сам део публике, и размишљам да смо сви направљени од исте енергетске материје, и да на крају крајева, сви имамо сличне основне потребе, жеље, страхове… Приступам томе да не свирам ЗА публику, већ да стварам СА публиком. Из истог разлога волим и да кажем нешто пре него што почнем да свирам, и генерално да кратко говорим између дела која ћу изводити да бих људе припремио за оно ћто ће да чују. Волим да остварим контакт са публиком и да јој ставим до знања да их ВИДИМ, да знам да су ту, и да очекујем од њих да учествују на концерту, не само да присуствују.

Читаво концертно искуство треба да буде угодно, забавно, без осећања страха или неке вештачке уштогљености. Али увек када почне музика, настаје тајац… а зар то није најбољи доказ невероватне моћи ове наше уметности? Рекао бих да је музика људска енергија у звучном облику и да се поиграва са самим саставним ћелијама нашег бића. Моја намера је да са тим ћелијама, читавим својим бићем и свирам, а да на тај начин публика то и слуша. Остало је надоградња која наравно може да дода димензију разумевања и искуства на једном концерту, али никако није услов. Ја рецимо не знам ништа о филмској индустрији, глуми, режији, специјалним ефектима, о томе како се пише сценарио и тако даље, али сигурно могу да оценим да ли ми се – и због чега – неки филм допада.

Због свега овога сам веома захтеван и у мом раду са студентима, на пример, јер је свирати добро само почетак, предуслов који се подразумева. Радити на себи је исто тако важно, ако не и важније. На крају крајева, верујем да свирамо онакви какви смо – а оно што јесмо често зависи и од тога како свирамо. То је зачарани круг којег сваки уметник мора да буде свестан. Када се перспективни млади уметници приближе том идеалу – балансу између њихове личности и онога што стварају – крећу на мисију да деле оно што раде са другима. И онда публика не долази више само да би чула неко дело, већ долази да би чула самог уметника, идентификујући се са самом особом, и аутоматски,  њеним  стваралаштвом.

sa-otvaranja_У нашој земљи има много талентованих људи. Пружимо им шансу. Дајмо им слободу. Креативност нашег народа је један од наших највећих адута, и то свако од нас треба максимално да искористи на најпозитивнији могући начин, без обзира на браншу. Ако говоримо о музици, то је флексибилност израза, експресије, имагинације. Немојмо се бојати слободе – сетимо се само свих великих композитора који су били испред свог времена, који су вукли даље, који су били велики мајстори импровизације на свом инструменту. Додајмо на те урођене квалитете дисциплину и рад – јер без њих нема врхунских резултата – и можемо бити сигурни да ће наша земља веома брзо бити једна од водећих мини-веле-сила класичне музике, где уметници немају страх, и где нема креативних ограничења. Тај циљ је висок, највиши. Али зашто стремити било чему другом осим најбољем? Све је у нашим рукама, и имамо невероватну шансу да будемо земља коју ће други узимати као узор. Лично, једва чекам тај тренутак, и – барем што се мене тиче – непрестано радим на томе.

Драго ми је што сам део овогодишњег издања Мокрањчевих Дана. Драго ми је што ћу моћи да представим начин на који ја схватам музику неготинској публици. И, посебно ми је драго што могу да поделим са вама нека моја размишљања о стању класичне музике данас у свету. Овом приликом бих желео и да похвалим све особе које већ толико година доприносе овој величанственој манифестацији, и које неуморно раде на томе да име и дело Стевана Стојановића Мокрањца никада не нестане са светског радара. Уживајте!

Општина Неготин | Министарство културе и информисања | Мокрањчеви дани