НАТПЕВАВАЊЕ ХОРОВА

из угла Горице Пилиповић

3351_71После фанфара, поздравних говора више говорника и духовите беседе виолинисте Стефана Миленковића, прво вече Мокрањчевих дана обележило је традиционално, и публици омиљено, натпевавање хорова, атрактивна такмичарска дисциплина која редовно изазива много узбуђења међу слушаоцима и учесницима.

И ове године били су присутни хорови из разних средина, наших и страних – Белорусије, Словеније, Македоније и Србије. Жири у чијем су саставу били селекторка Фестивала, музиколошкиња Бранка Радовић, те диригенти Милован Панчић и Немања Савић, донео је одлуку с којом се сложила и стручна публика пласиравши хорове следећим редоследом:

Хор Преподобни Роман Слаткопојац из Панчева под управом Татјане Крге освојио је најмањи број поена. С разлогом. Ради се, наиме, о класичном црквеном хору који нема снаге за озбиљан, концертни програм ширег репертоара. Понудили су само композиције Мокрањца и Биничког, изведене на нивоу добро прочитаног текста, и уз велики труд и ангажовање певача, али са проблемима у интонацији.

На нешто вишем нивоу био је хор Моис Хасон из Скопља, камерни ансамбл од 20-ак певача под управом Томислава Шопова, који је имао занимљив програм, бар у блоку песама јеврејске традиције и тематике. Посебно је успела Финкелштајнова балада коју је освежила клавирска пратња, као и наступ одличног соло-сопрана Гонце Богоромове. Блок македонских песама, с друге стране, односио се на низ баналних фестивалских поп-балада, али највећи проблем интерпретације овог хора, који се односи на њихов наступ у целини, јесте известан недостатак енергије и недиференциран, блед израз из дела у дело. Утисак је донекле поправљен црначком духовном песмом и њеним живахним ритмом, али нажалост – већ је било касно.

На трећем месту по одлуци жирија Натпевавања нашао се Академски хор СКЦ-а из Ниша под управом Сузане Костић, ансамбл великог потенцијала с обзиром на бројност и гласовне могућности чланова. Сузана Костић, међутим, није имала одговарајући приступ том материјалу, захвалном за звучно вајање. Она као да је понудила превише интерпретације, односно трудила се да неким нестандардним потезима учини музику наизглед занимљивијом и оригинално изведеном, али заправо је изазвала крајњу недоумицу слушалаца. Чудна, претерана рубата на неочекиваним местима, јаки динамички контрасти ничим оправдани, истакнуте појединачне фразе унутрашњих гласова које то не заслужују, рушење неких конвенција у извођењу без видљивог разлога, те жеља да се импресионира публика неким мање вредним ефектима – све је то говорило о интерпретацији блиској одређеном естрадном стилу. Правим примером таквог концепта, нажалост, сматра се Чеврти духовни стих Марка Тајчевића, чувено Воспојте, кажем нажалост зато што је тој изванредно снажној музици у нашој извођачкој пракси дата сасвим погрешна, естрадна конотација, а ради се о изузетном делу које прави ефекат добија само ако је изведено искрено и прецизно. Сузана Костић, желећи да се прикаже, уврстила је, наравно, ово атрактивно дело у свој програм, али остварила је контра-ефекат и показала све мане свог хора.

Судећи према малој разлици у броју поена жири је врло изједначено третирао два првопласирана хора. Заиста, ради се о нијансама – да ли ћете предност дати самој префињености интерпретације или разноврсности и специфичној тежини програма. Јер, хорови из Словеније и Белорусије су апсолутно одлични ансамбли са свим најлепшим одликама хорског певања. Тако се, рекла бих – сасвим случајно, на другом месту нашао хор Орфеј из Љутомера у Словенији, којим руководи Романа Рек. Њихов програм је најлепши пример једног свеобухватног концертног представљања – са обавезном композицијом, стилски најширим репертоаром, скретањем пажње на сопствену традицију, те избором дела која ће приказати хор у најбољем светлу. При том, ансамбл краси изврсна дикција, те фини, култивисан тон чак и у мушким гласовима који су врло често велики проблем. Виртуозност певања, на пример, хор је демонстрирао у музици Викторије, Пуленка, Хрушовског и Орбана, са изузетком Викторије све хармонски врло изазовним делима, а целовитост интерпретације управо у Мокрањчевом Њест свјат, дајући школски пример како се замишља и остварује комплетан лук композиције, како се успоставља градација, како се истиче кулминација, те постиже завршно смирење. О доживљености да не говорим. Заиста, круна вечери.

И круна Натпевавања – хор Салутарис из Минска којег предводи Олга Јанум. Њихов програм није био нарочито дуг, за разлику од неких других ансамбала, што истичем као комплимент, и није био нарочито разноврстан, али то је потпуно неважно у сусрету са апсолутним идеалом, што певање хора Салутарис јесте. Ансамбл чинe певачи који дишу као један, уживају у томе што раде, певају напамет и потпуно су срођени са музиком коју изводе. То је, дакле, са изузетком обавезног Мокрањца, била њихова традиција – један псалам и неколико обрада народних песама, потпуно у складу са њиховим изгледом који је дочарао невиност некаквог старословенског пастирског света. А из тог контекста је, пак одударала последња изведена композиција, дело Андреја Саврицког који се поиграо џез-идиомом у третману фолклорне традиције те остварио духовиту, неодољиво изведену минијатуру коју је хор отпевао и у знак захвалности неготинској публици на додели плакета и награда. Да подсетим да победник Натпевавања добија прилику да наредне године одржи целовечерњи концерт и то ће сасвим сигурно бити посластица 47. Мокрањчевих дана.

Горица Пилиповић

Општина Неготин | Министарство културе и информисања | Мокрањчеви дани