Друго вече Мокрањчевих дана донело је …

..из угла Горице Пилиповић

Stefan Milenkovic NegotinДруго вече Мокрањчевих дана донело је два потпуно различита концерта. Наиме, између Натпевавања одржаног претходног дана и победника прошлогодишњег натпевавања који је сада имао свој специјални наступ, пред неготинском публиком, а по њеној жељи свирао је овогодишњи беседник, виолиниста Стефан Миленковић уз пратњу Истре Печвари. Његов концерт је, заправо, на неки начин био наставак беседе с обзиром да Миленковић, управо у складу са оним што је говорио, има обичај да додатно релаксира публику успутним, духовитим коментарима. И привукао је велики број посетилаца, сала је била испуњена до последњег места, а за разлику од другог концерта те вечери – наступа хора АКУД Иво Лола Рибар који није био ништа мање квалитетан. О томе би требало размислити, уз све дужно поштовање према хорској музици на Мокрањчевом фестивалу – да ли је публика жељна и другачијих садржаја? Или су једноставно два одлична, целовечерња концерта за једно вече била превише.

Миленковић и Печваријева извели су врло захтеван програм са централним местом повереним трећој сонати за виолину и клавир Јоханеса Брамса. Уз њу, биле су ту и појединачне, атрактивне композиције виолинског репертоара – Виталијева Чакона и Легенда Вијењавског, дела испуњена специфичном осећајношћу, „мрачном лепотом“ како је за Виталијеву композицију рекао Миленковић, те дела „романтизма и виртуозизма“, да га поново цитирам – Интродукција и рондо капричозо Сен-Санса, односно Равелов Циганин.

Изведена технички и интонативно беспрекорно, те у одличном сагласју са једном од наших најбољих и најискуснијих пијанисткиња у домену клавирске пратње и камерне музике, сва ова дела, без обзира на степен виртуозитета, као да откривају нови лик овог нашег омиљеног виолинисте. Све ближи зрелим годинама, Миленковић као да све више пажње поклања садржајности и емотивности музике, њеном специфичном значењу, док је „виртуозизам“, мада несумњиво присутан,  ипак у другом плану. При том, то је посебна врста осећајности – сета, меланхолија, уздржаност, резигнација. Витали је, дакле, био мрачно леп, Брамс недраматичан, смирен, испуњен нежношћу, епизодама апсолутног мира, са II ставом који је протекао у једном даху, III-им уздржане скерцозности, док је тек у финалу било више узбуђења и драматике, Вијењавски је, са том причом која је у позадини, заиста носио специфично, лично значење, док су тек Сен-Санс и Равел били наглашено виртуозни, али не без тешког тона виолине у доњем регистру и „бескрајне мелодије“ која је држала сву пажњу слушалаца у солистичком, почетном одсеку Равелове композиције. Укратко – био је то одлично конципиран и реализован концерт. Није чудо што је једно од питања посетилаца у разговору који је, на захтев Миленковића, уследио после концерта, било – кад ће поново доћи у Неготин.

А они који по пропозицијама морају поново да дођу јесу победници натпевавања, те је тако прошлогодишњи победник имао сада прилику да се покаже у пуном сјају. Ту прилику је диригент Милован Панчић искористио у потпуности предводећи ансамбл који је његово животно дело –  хор АКУД Иво Лола Рибар. Заљубљеник у стандардни хорски репертоар, где су његове константе руска и српска духовна музика, дела Светислава Божића, те незаобилазни Мокрањац, Панчић је у програм уврстио читав низ композиција обраћајући пажњу и на њихов драматуршки след, те разноврсност. Комбинације са солистима, духовне композиције које су се разликовале по карактеру, па низ Мокрањчевих руковети у хронолошком редоследу, и коначно духовите, брзе минијатуре Фирфова и Бабића – тај пажљиво испланирани концепт допринео је да концерт буде занимљив и атрактиван. А највише је, наравно, допринео сам квалитет хора од којег, само њему знаним начинима, Панчић успева да добије врхунски, одлично увежбан, максимално дисциплинован ансамбл уједначених гласова, одличне дикције и виртуозних могућности. Најимпресивније је, ипак, деловао апсолутни, истрајни пијано Кедровљевог Оченаша изведеног на самом почетку, тај тренутак непомућеног мира постигнут савршеном концентрацијом певача чега је Панчић, као својеврсног квалитета очигледно свестан заокруживши концерт одговарајућим бисом – Мокрањчевим Тебе појем. При том, све Панчићеве интерпретације ретко одступају од канона, што је такође посебан квалитет, супротан форсираном трагању за „оригиналним“ тумачењима. Ако се понекад та одступања не поклопе са очекивањем и навикама слушаоца – попут претераног динамичког таласања у композицији Богородице дјево Рахмањинова, или ефекта „исцепканог“ певања због наглашене акцентуације у неким Мокрањчевим руковетима – то не умањује општи утисак доследне и ауторитативне интерпретације. Треба скренути пажњу и на одличног младог солисту, баритона Марка Пантелића, који је своје деонице тумачио доживљено и сигурно, као што је клавирски сарадник Душан Гроздановић у Мокрањчевој IV руковети био поуздан и ненаметљив. И коначно – велики Панчићев адут је музика његовог пријатеља Светислава Божића која у овом хору има одличног тумача звучећи ефектно, снажно и узбудљиво, посебно као музика необичних хармонија што смо чули у Достојно јест, те као руска мелизматика у минијатури Возбраној војеводе. У сваком случају, хор АКУД Иво Лола Рибар отворио је на прави начин низ целовечерњих хорских концерата на овогодишњим Мокрањчевим данима где ће се појавити наши најбољи ансамбли.

Попут Академског хора Обилић који је у недељу увече у цркви Св.Тројице остварио извођење за памћење, фантастичан концерт духовне музике са само два, али капитална дела – Мокрањчевом Литургијом и Тајчевићевим циклусом Четири духовна стиха. У овом случају потпуно је сувишно говорити о вокалним и извођачким квалитетима хора, те о бесконачној енергији диригенткиње Даринке Матић-Маровић. Једноставно, биле су то савршене интерпретације, Мокрањчева Литургија као да је исклесана у камену, можда бисмо једино могли да пожелимо више пијана у Херувици или Тебе појем, на пример. Али, Тајчевићеви Стихови, који су заштитни знак репертоара Даринке Матић-Маровић, зазвучали су у оној врсти тумачења где не знате коме пре да се дивите – аутору или извођачу. Јединствени Тајчевић, његово особено схватање односа човека према богу, та музика која је пре експресионистички крик него скрушена молитва, оставили су на слушаоце неизбрисив утисак, а оне осетљивије ганули до суза. Прави врхунац досадашњег програма Мокрањчевих дана.

Горица Пилиповић,
Радио Београд

Општина Неготин | Министарство културе и информисања | Мокрањчеви дани