У четвртак,  6.јуна у 20 сати у галерији Дома културе биће отворена  изложба   „СЛИКЕ″,  академског сликара Миодрага Петровића. Улаз је слободан.

ДОБРО ДОШЛИ

КАПЕТАН ДУГЕ ПЛОВИДБЕ

Нема томе ни 50 година како је Миодраг Петровић (1935. Неготин) иза свога имена могао да напише : академски сликар, а испред, две године касније, магистар, просечна оцена 10. Толико о дипломама и универзитетима, све остало су „најмање две боје које се воле“. У тих пет деценија остало је преко 2000 слика, више од сто самосталних изложби, награде и признања, године професорског рада у убским средњим школама, једна тешка саобраћајка од које и данас „вуче“ последице, један пожар иза кога су остали само дим и пепео атељеа, али и потврде легенде о Фениксу, двоје деце из пар бракова и светлост у оку који као да се подмлађује.

Његови са класе: Љуба Поповић, Момо Капор, Милић од Мачве, сведочили су да је грозничаво сликао сваког дана по шест сати, седам сати, па да л’ се уморио? Никада, рећи ће, живим да бих сликао, а онда резигнирано, дошло време да се слика да би се преживело. „Револуционарна“ транзиција није мимоишла ни Птеровићев атеље, али му није узела душу, а још мање веру у слику и дирљиву убеђеност да ће „лепота спасити свет“ без обзира на толико доказа против.

На Уб је дошао с намером да оде. Биће да га је задржло оно што је раних шесдесетих толико одбијало: усамљене уџерице, запуштени стари ханови, поплављена дворишта, дотрајале дрвене ограде и варошка калдрма, али и празнична јутра и беласаста обзорија која је оставио у завичају. То су мотиви који ће се преселити на његова платна да ту векују и буде носталгију. Кад смо код носталгије, један од значајних датума у развојном путу Миодрага Петровића је његова самостална изложба слика поводом свечаног отварања, на пречац култног београдског позориша Атеље 212 које је ономад обележило исту годишњицу. Ако је то био знак да му се каријера у метрополи просто наместила, он га није препознао или му није било важно – пре ће бити ово друго, јер нас приближава истини да се дар и таленат носе у себи, а атеље тамо где се најбоље осећам, хоће рећи, ако вредим наћи ће ме. И налазили смо га занетог и посвећеног, сањар који сигурно корача, стишаног колорита, сведене форме, несклон експерименту, најчашће сам себи и предак и претеча. У годинама када се своде рачуни он као да и даље лебди над Рембоовим стихом: „Развите једра, пловити се мора.“ Миодрагу Петровићу, „капетану дуге пловидбе“, предстоје нова путовања, другачије не бива.

Да није био сликар, Петровић би данас био „човек фирма“, мештар од десет заната: чега се дотакне – оплемењује, креативност му је под ноктима, могуће да му је ренесанса толико блиска, вишак талента и вечити мањак времена и закључак: све може битри предмет уметности и који каприц све у њеној служби. Такав свет се само сања, а сликар Миодраг Петровић је прешао црту доказујући да и иза снова постоји стварност, треба само видети.

А оно што се види на његовим платнима је стално трагање за смислом, за хармонијом и складом, континентална стишаност и меланхолија одлазећег света и предела, медитеранска разиграност мора и увала.

Тамнавски и ваљевски пејзажи и ведуте имају заједничку тачку кроз коју се преламају светлост и сенка, тонови и преливи, визуре и гаме, ево како сеноси са пролазношћу. Та мисао и ликовна поетика препознају се већ у његовим раним радовима, с годинама и искуством које је присутнија, постајући његова молитва и његова опсесија.

Петеровићева уметност је „све од овога света“, његово сликарство остало је у оквирима и најбољим традицијама двадесетог века, његова медитативност је у назнакама, његов колорит је особен, А предмет час благо засенчен, час терперав као да иде у сусрет тајни враћајући се у поглед посматрачу. Никад баналан и увек промишљен, жанровски доследан, сам себи строг судија, можда није непогрешив, али је увек марљив, мање спонтан, више продоран и чисте емоције. Било зимски пејзаж негде у Тамнави, или острвце Госпе од Шкрпјела које израња из мора мирнијег од огледала, Миодраг Петровић, почасни грађанин Пераста (а када Уба?) занесено и готово сетно поручује „ведрога неба и људског лица никада се нећу нагледати“.

Петар Лалић

 …са изложбе…